Укупно приказа странице

среда, 28. март 2018.

Нада Петровић / Генско сећање




Мајка је умела да плете коло. Од павита, лијане, младе лозе... Коло које је стављала у кацу преко купусa који се кисели , у качицу са туршијом... Плела је и колце, мало коло, на које би стављала шерпу са врелим ручком, да се ладне, да храна дане душом, пре него што се у тањир сипе. Док је то радила умела је да ми прича о колу као симболу над свим симболима. Тада није ни чула за реч симбол, али је генско памћење имало мудрости. Умела је да каже да је точак такође коло. Коло са паоцима. После сам сазнала да се средишни део дрвеног точка кроз који се провлачила осовина зове главчина, да је на главчину најчешће насађено туце паока, а паоци су повезани са ободним делом точка, оним делом који је ојачан металном шином, и који се ослања на земљу. Умела је још да каже да никад ништа не траје вечно, ни добро ни зло, да паоци који су у блату увек изађу на светлост дана само ако се кола крећу, да кола треба да се увек крећу и иду напред да би точкови остали уцело, јер ако је нама добро, а некоме ко је у нашој близини лоше, све ће да се уруши. Значи кретање је и смисао и сврха и радост живљења.
Сада је друго време, многи су заборавили неке од наших старих речи а неке су на ивици заборава... и то није најстрашније... оно што је проблем са којим се у овом времену суочавамо је то да већина само и једино на своју добробит гледа, заборављајући да само саборност и солидарност у кретању ка напред, све нас који смо на колима и у колу, из мочваре да извуче.
И за крај, да би точак могао се без проблема да се креће треба да има најмање 8 do 12 паока то јест цело туце. Јединка ни за где није, ни за жалост ни за весеље. Јединка се знало некада давно да иде само да чучне над нужник. Али о томе други пут. Не може се сва вода света у једној чаши усути.

                                                          Нада Петровић 




1 коментар: