Gologuza na vetrometini
Šta ti to treba, pitaju i znani i neznani. Niko te ne plaća da tako radiš, da tako misliš, da tako pišeš. Zar ne vidiš da svi ćute, samo tebi ušli pundravci u dupe pa nikako da se smiriš na jednoj stolici. Nabij, bre, prst u uvo i zapevaj. Jes da se od pesme ne živi, ali se bar živ ostaje. Nisi ti za motiku ni ono nekoliko drveta da okopaš, a ni raklju nisi vična da u šumi odabereš, da imaš motku žicu za veš da podigneš, a ovamo bi i kuku i motiku. Kuku meni s tobom, dušmani ti kukali. Okreni se, obrni se. Zar ne vidiš da se čuje čak i kad šapućeš. U mrtvoj tišini se i parenje tataba čuje. Ej, bre, dokle ćeš da se praviš blesava. Svi čuvaju svoje dupe, a ti gologuza na vetrometini. Šut sa rogatim ne mere. Ma slušaš li ti uopšte mene?
Slušam.
Pa što ćutiš? Makar jednu reč mi dobaci, nije ti to zrnevlje pa da ga vrljaš u utrinu i vrzinu?
El treba da ti reknem? El treba? Baš misliš da treba? Pa evo da ne bude da nisam zucnula. Ne pravim se luda nego prevrćem u pamet koju reč da ti reknem da mi se skineš sa grbače. I nađoh je. Mršumaterinu.
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар