Корачати без страха од корака
Помодарство мотивационих говорника и њихових говора је постало
свеприсутно и свеобухватно. Све је лепо, све је фино, нема проблема, никад
боље. Све су то чаробне формуле и сви се везују за речи оца Тадеја: Какве су ти
мисли такав ти је живот... Многи помињу и ону причицу о муви и пчели, знате оно
пчела лети на цвет а мува на поган... Понеко нам ставља на знање и то да ето он
тако живи и да је све под конац у његовом животу. И све би то било у реду да
људи са ових простора немају у себи дубоко усађено, с колена на колено
преношено друго и другачије мишљење, да овакве говоре не доживљавају као
сопствену немоћ.
У почетку када слушају како треба себе и своје мисли променити чини
им се све могуће па и то да могу све око себе и у себи контролисати
позитивистичким мислима. Међутим, када престају да слушају те што им саветују
да ураде ово или оно, почињу да се гуше у сопственој немоћи. За све лоше почињу
себе да окривљују.
Не може се увек сопственим мислима променити свет. Нисмо јединке,
нисмо Робинзони који само о себи и на себе мисле. Део смо других и други су део
нас. Део смо целине. Само смо део.
Не могу утицати на туђе болести, на болести људи који су ми блиски,
ма колико у себи позитивне енергије имала. Знам човека који је у педесет и
петој пре два месеца умро у сну, да ли сам било шта могла било којом мишљу да
утичем да се то не догоди? Пре тога је остао без посла, доживео инфаркт,
повукао се у себе, постао свадљив, веровао да се цео свет окренуо против њега.
Никоме није дозвољавао ни физички ни психички да му приђе. Да ли је било ко
позитивним и мотивационим говорима могао да му помогне? Говоре није слушао, а
да их је и послушао како би на њега утицали? Без посла, без прихода, оболео, он
није видео излаз. Неко ће рећи да Христ није лечио оне који нису желели да буду
здрави и тај неко ће бити у праву. Али то што тада нисам могла да помогнем
њему, није крај, нити је почетак. Превише је људи којима је помоћ потребна, а
немоћ коју имам је бескрајна.
Неколико жена које сада знам имају дијагнозу канцер или имају
чворове које опипавају, а не смеју да иду на преглед да им се канцер не
дијагностикује или немају пара да плате аутобуске карте, патриципације... Треба
ли да будем срећна због тога што ја сама немам ту исту дијагнозу и да вичем
супер је све у животу? Треба ли да затварам очи пред болом оних које волим?
Како некоме ко је гладан помоћи речима да глад превазиђе. Овде не
мислим на глад сада и овде где се пружа комад хлеба и где је проблем решен. Да
ли су мотивациони говорници икада били гладни и постали свесни да ће глад да
постане хронична? Да ли су били некада принуђени да се радују кори бајате проје
коју ваде из контејнера? Не. Не верујем. Да ли су били уплашени да им се не догоди?
Нашем роду раније није било потребно да им било ко усађује
позитивизам. Када бисмо се вратили стотинак година уназад не бисмо налетали на
депресије и безизлаз. Оне које је мука заскочила па им не да ни да мрдну да сте
тада питали како је, рекао би: Притисло па трпим.
Шта се то променило у роду моме да сада већина не види излаз и да
им је потребно да им неко објашњава како стићи до излаза из тунела у коме смо?
Да постану неостетљиви на туђу бол, на своје страхове, на све оно на шта не
могу да утичу, што их изнутра разара? Зар треба слушати оне који нас убеђују да ће семафор да промени црвено у
зелено светло само захваљујући мислима? Да ће авион безбедно да стигне на
одредиште само зато што смо ми били позитивни ако смо у њему и још поверовати
да су у оном авиону који се срушио сви били са негативним мислима?
Не желим да дајем савете како и куда даље. Често и себи постављам
иста питања. Понекад не видим одговоре. Не могу људима да уливам наду да ће
боље бити сутра, ако то сутра не зависи од мојих мисли и осећања. Оно што могу
је да пренесем сопствено искуство, а то је да сам свесна да је ово мој један
једини живот, да немам резервни, да не знам колико ће да траје, али се увек и
изнова трудим да све оно што зависи од мене учиним тако да што срећнија будем у
датим оквирима, да што срећнији буду људи који ме окружују, да што мање мислим
о злу које можда иза прве кривине чека.
Моје звезде водиље су: Љубав, Вера и Нада. Корачам загледана у њих.
Корачам носећи их у себи. Корачам покушавајући да потиснем страх од корака.
Једино мотивационо гесло које имам је: Корачати ка циљу, само корачати. Корачати
без страха од корака.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар