Укупно приказа странице

понедељак, 21. август 2017.

Нада Петровић / Kамење и речи



Kамење и речи 

„- Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је. Ова твоја је одлежала и сада треба пећи. То би имало и међународног одјека.....“  цитат из Павићевог „Предела сликаног чајем“.
Полако тоне и Павић и Булатовић и Ћосић и многи чије име су обавиле магле надолазећег и прошлог. Да ли ће им се некада неко вратити? Да ли ће неко други некада неког садашњег прећутаног открити?  
Негде прочитах да Кафка није довршио ниједан роман, а да је спалио готово 90% свега што је написао, да је целокупно своје писаније оставио свом најбољем пријатељу Максу Броду, да му је написао писмо у ком каже: "Најдражи Макс, мој последњи захтев: Све што оставим за собом... у облику дневника, рукописа, писама (мојих и туђих), скица и тако даље, има да буде спаљено и непрочитано." Брод је одлучио да не испуни последњу жељу пријатеља. Прича се да је Брод је довршио добар део Кафкиних недовршених дела како би их могао штампати. Где почиње Брод а где се завршава Кафка, ко би то сада могао знати.
Негде још прочитах да је Кафкина последња љубав, Дора Диамант (касније Дyмант-Ласк), тајно сачувала 20 нотеса и 35 писама и да је све то 1933. конфисковао Гестапо, да многи верују да ти рукописи и данас постоје.
Набацах напред напабирчене информације и паде ми на памет да је неко од наших писаца рекао да би сто садашњих читаоца дао за једног јединог који би га кроз сто година читао.
„...Не треба се заносити великим плановима, драги мој суседе. Ја сам, на пример желео да обиђем целу земљину куглу. Показало се да то нећу урадити. Видим само безначајан део те кугле. Претпостављам да оно што је на њој и није баш најбоље.....али, понављам….. није ни тако лоше...“.. (Мајстор и Маргарита)
Где је граница која раздваја данас од јуче, сутра од данас, сећање од заборава?
Кад се завршава и где почиње смрт писца, песника, неког ко у последњим данима схвата да му је живот процурео кроз прсте пишући о животу?
Можда би ми на сва та питања најлакши одговор дао Ера. Песник који ме је '95. или 96. неколико дана унапред позвао на своју матине – журку. На позив нисам обраћала пажњу мислећи да је једна од оних шала којима је био склон. Песник чије сам право име и презиме као и песме заборавила, али оно што ме прогања, ево већ 20 година, је то што нисам отишла, а на сопствену сахрану ме је звао.
„Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је.“, рече Павић, а ова не само да је одлежала и нарасла, него ми је и дане прекрила и небо и земљу. Живо тесто живота умешано квасцем смрти понекад жваћем и гушим се њиме. Уста су ми пуна камења и речи, а никако о томе да проговорим.


                                 Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар