Стамено каменимо
Ни прикрадамо нити склањамо,
стамен каменом стамено
каменимо,
јеком одјек јечећи
крунимо,
себе одасуте досипамо у нутрину.
Мрамором оптачемо ћутање
мраморно,
басамцима оковани
подпрагушом и витим ребрима,
своји на своме јесмо, а
ко да смо се скрили у туђини.
Митимо и мамимо мајчиним
млеком и очевом клетвом,
из трмке дувара прадедовских,
стару матицу за прегршт воска,
тек рођеним кћерима и
синовима крила за праг да залепимо.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар