Sve po redu preko
reda
„Što
li je ovoliki red, kad se zakazuje?“- bila je prva misao dok sam pokušavala da
se kroz gužvu probijem do vrata labaratorije. Osećala sam kako se kapi znoja
slivaju ispod rolke i klize niz uvalicu kraj kičmenog stuba. Neko je u redu
bazdio na ubuđale krpe. Neko se osećao na beli luk. Primetila sam ženicu koja
je medicinskom maskom prekrila pola lica i gospodina koji je toliko nos i usta
pritiskao pletenom rukavicom da su mu jagodice menjale boju kao da se guši.
Nisu
dozvolili da prođem ni gospođa sa olinjalom bundom ni gospodin sa jaknom iz
čijeg je okovratnika virila etiketa sa cenom. Ustuknula sam pola koraka u
trenutku kada je jedan spečeni počeo da viče na neku ženu što se gura. Pade mi
tad na pamet da se možda treba ponovo prijaviti na šalteru i priupitah:
„Izvinite, molim vas, da li prozivaju ili mora knjižica da se preda“, kamo
sreće da sam ćutala ili prišla ženici koja je sedela i nju pitala. Onaj što je
ličio na motku kojom se žica za veš podiže dobi histeričan napad. Te ko sam ja
da idem preko reda, te on je došao još u pola šest, te kako me nije sramota.
Opsova nešto što nisam najbolje razumela. Izbi mu pena na usta. I pored toga
dosta pomirljivo sam pitala da li prozivaju ili se knjižica predaje za one koji
su zakazani. I to kao da mu doli ulje na vatru. Pa i on ima zakazano, te ja sam
bezobrazna, te i onaj što je iza mene i on je bezobrazan, pa on će mene da
udari ako samo još jedan korak napravim. Za to vreme mi je njegov uput podmetao
pod nos, pa sam videla da mu je zakazano u pola osam, znači petnaest minuta
kasnije nego meni. Taman reč da progovorim, naiđe mlađa ženica koja je po svemu
sudeći u petom ili šestom mesecu trudnoće. Ista histerija se sručila i na njena
leđa. Al ne bi to dovoljno no se i gospoja sa očiglednim pedigreom priključila,
kako je to bezobrazluk, kako ona može da dođe oko pola šest i da čeka, a eto
sestre ne prozivaju iako je deset minuta prošlo od njihovog početka radnog
vremena, sve bi to ona po kratkom postupku. Glas joj je bio takav kao da bi
streljala bez vezivanja očiju. I opet mi nije bilo jasno šta su tražili toliko
pre početka smene ako je zakazano i stoga pitah još jednom tek da ranoranioce
nerviram: Da li prozivaju ili se knjižica predaje. Tad onaj vižljasti, onaj ko pritka
za boraniju pritkaru, poče još žešće da mi preti i psuje i verovatno bi do
kraja smene tako vrištao da mu nisam pokazala ono što sam mu pokazala i još
došapnula da će ako ne ućuti pod hitno morati kod protetičara da mu protezu
menjaju. I gle čuda odmah je zaćutao i u stranu se pomerio. Pomerih se i ja da
ustupim mesto trudnici, na šta se ona osmehnu i odmahnu, pa se uputi ka izlaznim
vratima. U tom trenu se otvori šalter i poče sestra po spisku da proziva, na
šta se matori pobuni da je i to bezobrazluk jer eto on je došao pre prvih
petlova a to niko ne zarezuje, te da je Tito živ sve bi on nas na Goli Otok.
Sestra se jedva suzdržavala da se ne nasmeje, ali smo se zato većina nas koji
smo stajali glasno nasmejali. A smeh se pojačao onog trenutka kada je
prakljičavi shvatio da je i uput i knjižicu zaboravio.
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар