Nada Petrović // Kud smo krenuli znamo li?

Kud smo krenuli znamo li?

Kud smo krenuli znamo li? U noć i mrklinu, u bezvid i tminu? A što ćemo tamo, da nas neko pita. Zato što je to moderno? Zato što to svi rade? Zato što ne znamo šta ćemo i kud ćemo sa sobom?

Ako budemo u mraku šta će da vidimo? Ko će nas da vidi? To nam je isto kao da smo bez vida među slepima. Želimo li to?

Noć muzeja nam nametnuše. Kojih muzeja? Onih što ih više nema? Možda će se u tmini nazreti?

Noć knjige nam serviraše. Koje knjige? One bestselere koje nam podmeću ko kukavičje jaje? One tandarabruć rijaliti dogodovštine u pisanom obliku? One koje nam nude samoizlečenje po principu sami ste za sve krivi izlečite se kupoholičarski? One koje posiveše sve nijanse crnog? One što pišu krimosi, domindžosi ( ako ne znate za ovu reč pitajte prvu gataru ona će vam pročitati iz šolje il’ iz dlana), lezilebovići i digsećebovići?

Noć veštice prihvatismo oberučke. A da nas neko pita što ne bismo znali da odgovorimo. Naš se Sava Savanović u grobu prevrće. Vampir je srpska reč koja je postala svetska baština, da li ste to znali? A da li ste znali da smo komendije i poklade naše zaboravili? Pa nije li nam naših mrklina i odviše no tuđe u nedra zbiramo? I Svetog Savu zabatalismo, a prigrlismo Bin Zajedu al Nahjana. Vid u mrčinu potopismo ko sidro u nevidnu dubinu. Kud ćemo i kako ćemo slepi kod očiju? Na galiju pa u potpalublje?  

Svetovid je staroslovensko božanstvo, koliko među nama to znaju? Koliko je nas pročitalo da je Svetovid bog sa četiri glave, kojima može da istovremeno gleda na sve četiri strane sveta. On je „onaj koji vidi svet“, dakle bog koji zna sve. Veruje se da njegov um nadmašuje vreme i da su mu poznati i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Koliko je među nama onih koji gledaju na sve četiri strane, po ugledu na njega. Kojima je podjednako važno i juče i danas i sutra? Koliko je među nama onih koji znaju da se Svetovid preselio i u hrišćansto i postao Sveti Vid?   Koliko je onih koji znaju za ostrvo Vid? Videlom se naziva i obzorje i jutrenje i svetlost i očinji vid. Vidarica je ona koja leči najčešće travama. Bezvidni smo onda kad na druge ne pogledamo, kad nikom nismo oslonac nit uzdanica.

Kud ćemo i kome ćemo obnevideli? Na koju stranu? Kako putokaze da čitamo u mrtvenom vremenu? Kako jedni druge da dozivamo i da se odzivamo kad su nam uši smećem od buke i bespotrebnim informacijama zaliveni?

Kud smo krenuli znamo li? U noć i mrklinu, u bezvid i tminu? A što ćemo tamo, da nas neko pita da li bismo umeli da mu odgovorimo?

                                                    Nada Petrović