Међу
свим тајнама људског живота, има једна коју сам проникао: наше велике муке за
живота потичу отуда што смо увек сами, и сви наши напори, сви наши поступци
своде се на то да избегнемо усамљеност.
Од пре
неког времена подносим грдне муке зато што сам схватио, што сам открио
страховиту усамљеност у којој живим, а знам да је ничим, ничим не могу
уклонити, разумеш?
Ти
мислиш да сам мало шенуо, је ли?
Чуј
ме! Откад сам осетио да сам тако усамљен, чини ми се да све дубље упадам у неко
мрачно подземље, чије ивице не могу наћи, коме не видим краја, а можда оно и
нема краја! Упадам у њ без икога уза се, без икога живог који би ишао тим истим
мрачним путем. То подземље је живот.
Понекад
чујем шумове, гласове, узвике...и пипајући полазим ка том нејасном жагору. Али
никада не знам тачно откуд он долази; никад се не сретам ни са ким, не наилазим
на другу руку у том мраку кoји ме окружује.
Разумеш
ли ме?
Нема
ничег страшнијег од сталног додира са бићима које не можеш прозрети!
Волимо
једни друге као да смо оковани у ланце, сасвим смо близу и тражимо руке, а не
можемо се дотаћи. Мори нас и раздире потреба да се здружимо, али су сви наши
напори узалудни, наше су оданости сувишне, наша поверења јалова, наши су
загрљаји без снаге, а наши пољупци без икакава значаја. Кад зажелимо да се здружимо,
ми се сударамо у своме стремљењу једнога ка другоме.
Никада
нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче
осећам да је јаз непремостив.
Тај
човек је ту; ја видим његове бистре очи које ме гледају, али ништа не знам о
његовој души која је иза њих.
Он ме
слуша. Шта ли мисли? Јесте, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња. Можда ме
мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује
ме, осуђује ме, налази да сам глуп или просечан.
Како
да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега
волим?
А ја
узалуд желим да се сав предам, да отворим сва врата своје душе, а никако да се
предам!
Разумеш
ли ме бар ти у овом часу? Не, ти мислиш да сам луд! Добро ме загледаш и чуваш
се од мене! Али ако успеш да ме схватиш једнога дана, да заиста наслутиш моју
страшну и подмуклу патњу, дођи и реци ми само:“Разумео сам те!“ , па ћеш ме
усрећити, за тренутак.
Када
човек сазна шта је Љубав, чини му се да је добио крила. Обузме га надљудско
блаженство! А знаш ли заиста? Знаш ли откуда потиче то осећање неизмерне среће?
Оно се јавља само зато што човек уображава да више није сам. Усамљеност,
напуштеност људског бића као да је престала. Каква заблуда!
Што се
мене тиче, ја сам сада затворио своје срце. Не казујем више никоме у шта
верујем, шта мислим и кога волим. Пошто знам да сам осуђен на усамљеност, ја
посматрам ствари не говорећи шта о њима мислим. Шта се мене тичу туђе свађе,
задовољства, веровања!
Пошто
не могу ништа ни са ким да поделим, не хајем ни за шта.
Разумеш
ли ме?
Само
упамти: кад нестане твоје младости и твоја лепота ће нестати с њом, и изненада
ћеш схватити да великих победа за тебе више нема. Мораћеш се задовољити ситним
победама које ће сећање на твоју прошлост учинити горчим од пораза.
Разумеш
ли ме?
Ги де
Мопасан
Fotografija sa Pinteresa
Нема коментара:
Постави коментар