Укупно приказа странице

уторак, 16. август 2016.

Нада Петровић / Слатко од шљива




Слатко од шљива  

Шљиве скуване... Слатко се лепи по прстима... Не зове се залуд слатко... Веруј ми, слатко ко мед... Ма требало би да кажу мед сладак ко слатко од шљива... Не дам му да се под мокром крпом охлади... Да није неколико килограма скувано, залуд бих тегле спремала...
Све сам сама... Као некад мајка... Љуштила, коштице вадила, у оцедак од гашеног креча да одстоји, да се добро испере, да се у шпилован шећер стави, кило на кило, да се лимун на пљошке убаци, боља је розетла са лимуном, ал ако нема, може и онај куповни ванилин шећер, иако крај ваниле питање да л је прошо... Да се скине са ватре онда кад се ноктом загребе по охлађеном, одвађеном делићу па се појаве три до пет таласића... Ако има више, прекувано, ушећериће се, ако има мање недокувано укиселиће се...  Тако скинуто тресе се , ухвати за дршку крпом и љуља, а она пена ко да добије морску болест, збије се и слепи на средину , па кашиком може да се извади... А тад чист велики мокри чаршав ма каки чаршав, столњак, чаршав се под грбину међе кад се у кревет човек заметне, преко шерпе да одстоји двадесет четири сата док се тегле оперу и исцеде, а ако нема довољно празне из неке пуне се све поједе ил преспе у кастролче... Ред је да се има неколико тегли, да се за пред гости и за славу изнесе, на послужавник прекривен везеним ил плетеним, да се види да је домаћица чуварна дошла у домаћинску кућу...
Таман да још једном заврнем мокар чаршав и пробам... Ма ко да верује нокту и прсту... Више се ни очима не верује , ни ушима... Чујеш лепо инфлације 5 посто а зејтин поскупео 100 посто... И још што шта чујеш а својим ушима не верујеш а још мање онима који све то лепо рекоше па осташе живи... А за очи... Ко да верује својим очима... Ево још мало ће зима, лепо видим, а не смем да поверујем...
Па ти онда седнем и запишем неколико реда... Тек толико да дан не прође а да му не остане траг... Слатко се поједе... Појело би се и да је кисело, а камо ли што није, па се заборави... Рипи цена зејтину још једном па ће и ово поскупљење да се заборави... Све се заборави ако се не запише... Ето ја би заборавила колко године имам и сад би лепо у кафић међ младеж, ал неко се досетио да упише у крштеницу... Срам га било... Мого је баш толко да се не труди... Код нас све може да се остави за сутра да се одради, а он баш кад сам се ја родила разрадио се... Да му фамилији давно није дата његова умрлица, да могу имање да поделе, не би добро прошо... Ал овако, шта ћу- де ћу, покријем се са уши и ћутим... То ми је што ми је, а биће и горе... Бићу баба ако бог да... Ал ако се збабим, оном што је писао нећу да останем дужна... Кажу да има онај свет.... Вијаћу га док је света и века...

Ето записано и баш ме брига да л' је требало ил' није... Ја записа и ником не уписа муку... Сем можда себи... Ал' сама сам кувала, сама ћу и да кусам...


   

А што се тиче фотке... Е па њу сам позајмила одавде...  
                                                                     



Нема коментара:

Постави коментар