Нада Петровић / Удри банду

„Удри банду“, то сам чула први пут када сам била на сеоским литијама... Око цркве се окупило, баш на данашњи дан, стотине и стотине људи... Прво литургија па онда черге и ћебићи по порти... Дечурлија која трчи са нагорелим чапоњцима, док им се све до лактова слива моча... Свечано шапутање, загледање, договарање, варкање, траје сатима...  Неко из гомиле се испрви, још увек румених образа од поподневне дремке, исправи се прво на колена, па устане и на прсте се подигне, у даљини свираче угледа како иду од једне до друге совре и узимају негде парче меса, негде гутљај ракије... Окрене се ка њима и кроз мегафон направљен од дланова, повикне „Удри банду“, сачека док му не приђу бубњари, басааџије, певаљке и виолиниста, тад  угура између жица и кобилице баса папирну новчаницу, па Циго удари за све паре по жицама неком направом што на врху има беби чинеле... Тад оплете коло, па се развију марамице и марамчићи... Старци ваде банке за шећерну вуну... Очеви доносе лубенице па их љосну тако да се семца на све стране распрште... Мераклијски, увек неко са стране, масним кажипрстом и палцем, док фитиљи бркове, закити бас да мало ћути, а онда утутне неку пару у ћемане да проговори, и у недра певаљке да запева, па се из неколико грла, прво лагано разлије:

„Играле се делије

Насред земље Србије.

Ситно коло до кола

Вило се до Стамбола.

Вило се до Стамбола

Царског града охола

Игра коло до кола

Не хаје за Стамбола.“

Како вече одмиче пропевају и они што су ретко кад реч преко језика закотрљали...

Причали су ми да се увек при крају, онда кад певци крену са другим кукурикањем, из свег гласа кретало:

„Запевала сојка птица, мисли, зора је,

Аман, аман, мисли, зора је.“

... Запевало се и разилазило.... Свако на своју страну... Тад се знало ко где иде и коју страну треба да држи... Тад се много тога знало што се до сад заборавило...

                                                                      Нада Петровић

( ПС. Банд или банда је стара реч за бас )