Нада Петровић / Траг у времену / „Зашто се нисте убили“ Виктор Франкл

                     Траг у времену

„Зашто се нисте убили“ Виктор Франкл

Час у небесима час у блату... И глумим да ми је свеједно... Да је то игра... Гурам даље... Котрљам... Вучем... Носим... Теглим... Посустанем... Одморим... Не одустајем...

Укратко би тако могло да се опише моје напредовање... Понекад као пуж уз букву, један напред два назад, па два напред, један рикверц... Некада ме чизме од седам миља саплићу па коракнем тек преко пет брда, пет гора и пет мора... Постоје дани и када бауљам, када четвороношке устајем и исто тако лежем, али, опет верујем да тако треба, па и јога, ако се не варам, није увек свака вежба на табанима, понекад се и у длановима ослонац тражи...

Помаже ми најчешће једна мисао, један осећај, један путоказ: Ко није пробао тај није ни успео, а онај ко проба доживеће да га највише олајавају они што нису ни малим прстом мрднули...

Значи треба пробати... Али шта?... Ево данима смишљам шта бих могла да одрадим од онога свега што сам некада понешто знала... Сабирам и одузимам... Подвлачим црту... Уписујем, дописујем... Опет подвлачим црту... И за све чему бих да се вратим и да изнова кренем као да ми је први пут нађем оправдање да одложим за сутра... Значи нисам на остваривање  жеља фокусирана, пада ми на памет... А можда је то што више и не знам шта желим... Можда сам уметност која се зове желети заборавила... Па не би било ни чудно... Годинама су сви око мене сву своју снагу улагали да остваре жеље, а ја сам на посао одлазила пре него што сване, враћала се када смркне, па сам снагу која ми је остајала улагала у то да жеље заборавим...

Приоритети су се сада дислоцирали... Није више исто као што је било, нити ће исто икада бити... Значи треба замислити, осмислити, пожелети, визуелизирати... Поставити клацкалицу и балансирати... На једној страни желим и могу, на другој не знам, не смем, немам... И не слушати оне што кажу да је лако, нити оне што добацују да је тешко... Ни једно од тога није важно... Једино важно је зацртати тачку Б... И корачати... Померити се из тачке А у којој стојим... И не бојати се првог корака... Чини ми се да је кинеска пословица та која нам говори да је кућни праг највећа планина коју се најтеже прескочи, или беше њихова мудрост она да се растојање од хиљаду миља увек започиње једним јединим кораком... Првог корака се не бојим, значи треба само осмислити на коју страну да кренем...

Али није било увек овако... Било је дана када нисам имала воље ни снаге, када сам након првог клецања одустајала... Када сам помишљала да је мени најгоре... Било је дана када ми је можда излаз стајао пред очима, а ја нисам хтела, могла, нити желела да очи отворим и да га спознам... И пошто не верујем у случајности, није се случајно десило ни то да је до мене стигла препорука за књигу „Зашто се нисте убили“... Дословце је у препоруци писало: „Ово је, пре свега, књига о животу а не о смрти, као што би се, можда, на први поглед из њеног наслова могло закључити. Она сведочи о томе да живот »не само да има смисао, него га и задржава у свим условима и у свим околностима«, ма како се ове човеку чиниле тешким и неиздржљивим. Написана је 1945. године, за само девет дана, такорећи »из душе«. Преведена на двадесетак језика, ова књига, мала по обиму, а велика по свом значају, већ скоро педесет година не губи ни мало од своје актуелности. Можда стога што је намењена свима онима који пате, а таквих је много, болесних, умирућих, осуђених или заточених на много различитих начина. Можда зато што говори о личним искуствима, предубоким да би била лажна, једноставно, непосредно, препознатљиво - једном речју људски. Коначно, вероватно и због тога што је њен аутор Виктор Франкл не само познати психијатар, практичар и предавач на бројним универзитетима широм света, већ и научник који је ушао у историју психијатрије као оснивач једног савременог психотерапијског правца – логотерапије, који је овде приближен и обичном читаоцу.“... На питање шта је логотерапија прослеђен ми је цитат ( није било наведено име ко је цитиран а ја нисам ни тражила) :“ Логотерапија говори о елементарној људској потреби аутотрансценденције, надрастања самог себе, ради нечега или некога тко ће животу дати смисао. Често се у средњем животном раздобљу људи разочарано испитују, у што су потрошили досадашњи живот и да ли је то заиста све што би требали доживјети…Ријечи Виктора Франкла: „Из рушевина се најбоље виде звезде“ могу помоћи у духовној и моралној обнови, посебно ратом страдалих и других, дезоријентираних у кризи вредности?“

Треба ли да говорим себи и другима које су све вредности око нас склоњене у страну, уништене, маргинализоване? Треба увек и на сваком месту, али исто тако треба помоћи онима који су због тога дезорјентисани као што је мени помогла Франклова књига...

Један једини живот имам и он баш сада траје... Од мене зависи да ли ћу, док сам у пећини, да цртам на зидовима или да седим и плачем, а то је као да и немам избора, јер плакати се добровољно може и сме једино ако су сузе радоснице...

И ево одговора на питање зашто се нисам убила: Нисам имала времена, а вала ни сада га немам... Одлучила сам да оставим траг, а траг једино могу оставити ако корачам... Значи лева, десна, један, два, десна лева... Корак по корак... 

                                                            Нада Петровић