КАО МОЛИТВА
У гору, у воду, у безгласје таме
Где звук само срце препознати може
А стопа се мери тежином осаме
Властитога пакла, док мисли се множе
Заробљен у свету већ минулих дана
Рингишпил живота унатраг се креће
Иза врата прошлог још је пуно рана
Кочница животу и данима среће
Отргнут' се мораш али не знаш како
Руке спаса нема мада силно желиш
Недостаје права, да кренеш полако
У сутра без бола, па се само молиш
Прошлост да закључаш заувек у себи
Да се никад више повратила не би
Биљана Китић Чакар
Нема коментара:
Постави коментар