Нада Петровић / Да се пробудимо

Да се пробудимо

Јесу ли нас то заборавили

Свеприсутни и Свезнани?

Докле ће ова ноћ да траје?

Отегла се ко гладна година.

Огласише се и први и други петлови, а не свиће?

Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,

а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,

пекари давно сручише потквас у наћве,

до сад им је прекипело на све стране,

теста до колена, до струка, до грла,

удавиће се у соли, брашну и води

док први зрачак падне на суварке

и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,

пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,

да набацају чамовину и огањ да подјаре,

лопови се давно скрасили у својим кућама,

ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,

сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,

слепи мишеви прогледали на оба ока,

загледају у неверици куће које посташе пећине,

неко из даљине довикује, само одјек чујемо,

„Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,

будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“

                                           Нада Петровић

Фотографија из личне архиве