Odron reči
Odron reči koje ne razumem
zatvoriše prolaz, ne daju odstup,
stojim i stamenim kao kip svrgnutih vladara,
zaboravljenih parola, prošlih dana.
Pokušavam da se setim čarobne formule,
da otvorim nevidljiva vrata u kamenu,
da se i sama ne skamenim pred strahom
da je ovde i sada kraj, dno sa kog nema uspona,
da sam nerazumljiva ako progovorim:
brazda, bradva, brnjica, bašibozluk,
sleme, strnjika, surtuk, sučka i santrač,
da sam izgubljena međ nemuštima
čija je reč prepreka za još jedan korak,
dok premećem umoljčano platno sećanja
na kom su i osnova i potka samo niti
kroz koje će vetar da raznosi s kolena na koleno
muk koji se na maternjem jeziku rađa,
i znam, zalud mi da progovorim
kad su zidovi na dohvat ruke,
od njih se ništa ne odbija,
niti se ičiji odjek, makar kao šapat, vraća,
i gde mi je data sloboda međ sužnjima
pesmu nad pesmama naglas da oćutim,
na vjeki vjekov. I sada.
(Dogodiće se na današnji dan ćutanje.)
Nada Petrović
Fotografija iz arhive Nade Petrović
Нема коментара:
Постави коментар