Бар један стуб...
Ограђени ситом и решетом
тражимо бар један стуб који није сломљен,
за преплет и баскије, за међаш и прескакала,
да се зна докле је чије и коме шта припада,
да се пре туђине корак заустави
и од туђинца начини комшија,
да се комшијски наздрави
и у здрављу уз здравицу попије,
да се сачува стара воћка за калем,
да се уз ластавичије гнездо сагради трем,
да између довратака дочекујемо и испраћамо
а не овако како је, ни од кога добрим и ни за
кога добро,
а стамен камен на ничијој земљи од стида тоне и
нестаје.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар