Клецање
Пролазим крај људи који немају лица
гримасе осмеха носе на длановима.
Отежалог корака, раширених зена,
пратим оне који су заборавили да лутају...
Отварам пес сопствену зубима,
покушавам гледом да зашијем линију живота,
да зачараном кругу отворим лаз,
да срушим још један зид очаја,
гвозденој завеси размрсим ресе,
уцртам још само један путоказ...
Корачам, клецам,
падам, устајем,
пузим, бауљам,
посустајем...
Заустављам се и посматрам
сопствену сенку која клечи
међ клечећим сенкама.
Одустајем...
Нада Петровић
Фотографија Наде Петровић
Нема коментара:
Постави коментар