Укупно приказа странице

недеља, 4. октобар 2015.

Љиљана Браловић / Савест



Савест

Од како памтим деда Милијан, није испустио ни једну прилику а да ме не подучи нечему што би помогло да израстем у доброг човека. Обично је сваку причу завршавао реченицом: Мићо, све се може купити сем мирне савести. Савест чувај, кућу не мораш, кућа може да се купи или друга сагради. Ја сам човек сељак, велим, да не преорем међу, да не браним комшији воду и пут и ето, мирна ми савест. Али бог не мисли тако. Искушава он човека стално. Мене наведе једне вреле ноћи да наиђем кроз задружно двориште! Сада да ме питаш, откуд ја туда – не знам! Задоцнио бејах са неким друштвом из кафане па препречио кроз задружни круг да избијем на ленију . Није ми први пут било да задоцним, али кад нешто хоће да буде. Наведе ме нешто да препречим, онако полупијан и поспан, банем ја у задружно двориште, кад тамо, видим јаде. Под мишаном сложена бурад са малином а директор задруге Јовиша и благајник Жиле пружили црево и сипају воду у оне малине! Видим ја шта се ради: откупили малину па раздвојили и досули воде!
–Помаже Бог људи, велим ја. Лепо вам родила малина. Код вас се свако кило близни. Ми сељаци по оволикој скапси беремо, хоћемо да полипшемо а ваша дозрева по хладовини. Поскакаше они, бацише црево, ма јок веле, хладе бурад с поља да не почне да превире, да не попрскају, није оно што ја мислим…
-Милиција ће видети кад ја не видим, велим ја и окренем се и одем.
Пре зоре ето ти Јовише мојој кући.донео десет милиона, могао сам нов трактор да купим. Вели, узми ово и ћути. Како да узмем и да мирно спавам? Боже сачувај!
-Мени деда Милијан у наслеђе оставио мирну савест, велим ја.
Убеђивао он мене по дуго, кад виде да не вреди окрете се и оде. Ја за њим кренем да пријавим милицији кад они бануше на моју капију. Наши људи из села, знамо се. Веле, Мићо, мораш са нама у станицу, пријавили те да си ноћас украо канту за прскање воћа. Док се ти спремиш ми ћемо да претресемо имање, Опрости, Мићо, морамо, не сумњамо ми у тебе али пријављен си. Нађоше канту под шупом, ту Јовиша спустио када је видео да нећу паре већ савест…
У милицији све испричам. Верују они, али не могу да ми помогну. Њих двојица ме оптужили, доказни материјал нашли, ја крив а савест ми, додуше, мирна.
- Тражи ,Мићо,доброг адвоката. Није моје да ти то кажем али, савест је скупа ствар.
Шта ћу, одем ја рођаку Чеду, он је школован, професор. Све му по реду испричам. Он не може да се начуди. Вели, бре рођаче, ти стварно ниси узео толике паре? Па јеси ли луд? Ја сам доктор наука па не могу себи да приуштим чисту савест! Ни посланици, ни министри ,ма ни председник државе не може себи да дозволи то а ти мислиш да можеш?Шта ће теби, сељаку, чиста савест? Иди моли Јовишу да повуче пријаву... Или узми своју савест и иди, требаће ти на робији, тамо се тешко спава.
-Је ли тако Чедо? Јесте, вели он. Доообро! Ако ја имам оно што немају ни
министри ни посланици, има за то и да робијам, није скупо.
Ето, сада мирне савести спавам у затвору.

                                      Љиљана Браловић




Фотографија из архиве Наде Петровић


Нема коментара:

Постави коментар