***
Сањао сам ,
да су нам плакала деца нерођена,
и да сам лутао од једних до других врата,
звонио, куцао, песницама ударао упорно и дуго,
ослушкивао, гвирио кроз кључаонице,
али узалуд...
Нигде их није било,
ни тебе није било,
ни Коена,
ни Ауроре Бореалис.
Јутрос сам се пробудио
са свежњем кључева у рукама
и спознајом да су сенке зазидале
све отворе у зидовима.
Нада Петровић
Фотографија је из приватне архиве
Нема коментара:
Постави коментар