Без
љубави...
Исчитавши
последње поглавље својих нада,
затворила
је корице и одбацила маске,
скинула
маскару и осмех са лица,
вратила
се у утробу света
да
посматра трулеж
без
љубави и осталих беспотребних осећања,
без
вере да ће се било шта променити.
За
то време гмизавци су се усправили,
сва
врата за њом закључали,
све
улазе и пролазе затрпали,
поставивши
своје заставе и химне
постали
господари светла и мрклине.
Негде
из даљине допире песма
ил’
лелек који ветар као одјек враћа.
Под
прстима прска тетива и лук.
Одапета
стрела се преломила по средини,
погодивши
мету промашила је све,
а у
свему као заметак у јајету
скорашња
смрт и свеопшти мук.
Нада Петровић
Фотографија Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар